На конференцији за новинаре у среду председник Венецуеле Николас Мадуро потврдио је да је председник Русије Владимир Путин добио прву Награду за мир и суверенитет „Уго Чавес“, названу у част преминулог венецуеланског лидера.

Награда је настала у октобру прошле године на иницијативу садашњег председника, али неки медији погрешно су саопштили да је Путин већ освојио награду.

На редовној конференцији за новинаре и обраћању нацији 18. јануара у председничкој палати у Мирафлоресу у Каракасу, Мадуро је потврдио да је Путин добио награду након одлуке комисије.

„Прва награда за мир у част Уга Чавеса додељује се Владимиру Путину. О томе ме је обавестила комисија за награду“, рекао је Мадуро.

„Верујем да је Путин велики лидер у борби за мир“, истакао је венецуелански председник и додао да је током десет састанака које је имао са руским лидером „увек нешто научио“.

Награда за мир и суверенитет „Уго Чавес“ има за циљ да препозна „светске и националне личности које су се истакле у борби за мир, суверенитет и независност народа“.

Чланак МАДУРО: Путин добија прву венецуеланску награду за мир се појављује прво на ИСКРА.

Главни уредник популарног портала Афтершок, који очигледно добро разуме детаље светогорских ритуала, наводи да је Владимир Путин световни монах. А за то нам требају неки докази, јер се ради о дискретној и необјављеној тврдњи.

На почетку видеа Владимир Путин и монаси поздрављају се као браћа. Председник Русије стиже на Свету Гору не као шеф државе или туриста, већ као ходочасник; ходочасник коме је дозвољено да за време молитве стоји на престолу византијских императора.

Тај трон је антипод краљевском престолу и симболизује директну везу између Небеског и Православног Цара. Путин формално није цар, и светогорски монаси не би требало да праве такву грешку. Али они се не противе његовом стајању на месту Помазаника Јахвиног.

Закључак: Путин се заветовао на световно монаштво. То значи да му је у умовима светогорских монаха дозвољено да седи на царском престолу. Са једне стране, он је шеф православне државе, а, са друге, монашки помазаник Господњи.

Шта ова симболичка информација говори православцима и муслиманима, као највећим верским групама у Русији?

Мислим да им пре свега улива наду:

– Земљу води човек који је навођен вечним, а не привременим вредностима;

– Он подржава мир, а не рат;

– За њега је Русија последње упориште православља, можда чак и целог хришћанства. То га обавезује да је штити;

– Он председнички кабинет пре свега користи да служи народу, а не као извор личне користи;

– Веома је важно да Путин никад не пренаглашава своје православље. Он говори и понаша се као председник, не као монах. Тешко га је оптужити за неку разметљиву побожност; он посећује удаљене цркве широм Русије током великих хришћанских празника уместо да стално иде у Храм Христа Спаса, као што би се могло очекивати.

У исто време разумемо да су хришћанске вредности изнад такозваних универзалних људских права, која нам се данас намећу испред вишевековне традиције. Постмодерна је само прелепи оквир, али њена есенција је у декомпозицији и атомизацији друштва. Ако јој се не супроставимо, то ће се по нас лоше завршити.

Шта је толико интригантно у вези са Путином? Чињеница да ствари назива правим именом. Истополни брак је грех. Употреба војних снага у сувереним државама без захтева легитимних власти представља кршење права успостављених након Другог светског рата. И то је такође грех. Као што је грех и понашање једне нације која сматра да јој њена моћ даје право да преобликује свет по сопственом нахођењу.

Данас је Русија једина земља која каже „не“ Сједињеним Америчким Државама. То је једино „не“ које Вашингтон јасно чује и не може ништа да уради поводом тога. А главна ствар је у томе што ово чврсто „не“ чују и они који деле наше корене и традицију и који се још увек надају да ће овај луди свет повратити своју душу.

Чланак ПУТИН: Човек који подржава мир, брани православље и човек који је рекао „НЕ“ Америци! се појављује прво на ИСКРА.

Кина је оптужила Сједињене Државе да „саботирају мир у региону“, након што је Пентагон објавио да ће се САД придружити Филипинима у патролирању Јужним кинеским морем.

Ештон Картер је рекао да ће САД задржати скоро 300 војника на Филипинима до краја месеца, упркос завршетку заједничке војне вежбе. Он је додао да ће амерички војници имати на располагању борбене авионе и хеликоптере. Такође је најавио да ће обићи носач авиона у спорном региону.

Поред тога, Картер је Филипинима обећао војну обуку и подршку.

Он је на конференцији за новинаре рекао да нове мере немају за циљ изазивање тензија у региону већ „смањење тензија“.

Говорећи на церемонији поводом затварања заједничке војне вежбе, Картер је обећао да ће Вашингтон „наставити да се бори за безбедност и слободу“ њених савезника.

Картерове изјаве наишле су на оштре критике у Пекингу, који се више пута успротивио америчком уплитању.

„Подршка неколико земаља у оспоравању суверенитета Кине је подстицање регионалне противречности и саботирање регионалног мира и стабилности“, саопштило је кинеско Министарство иностраних послова.

Око 8.000 америчких и филипинских војника учествовало је на војним вежбама у циљу обуке за осигурање поморске сигурности у региону, где Кина јача своје војно присуство. Прошле недеље, Америка је обећала око 40 милиона долара Филипинима помоћи за надзор и јачање поморске патроле.

Кина има територијалне спорове око острва у Јужном кинеском мору, богатих природним ресурсима, са Брунејима, Малезијом, Филипинима, Тајваном и Вијетнамом.

Чланак КИНА: Америка саботира мир се појављује прво на ИСКРА.

Друштво за заштиту српске баштине из Отаве упутило је отворено писмо генералном гувернеру Канаде Дејвиду Џонстону у ком су указали да бивши главни тужилац Хашког трибунала Луиз Арбур није заслужила да буде носилац Пирсонове медаље за мир.

Друштво подсјећа да се Пирсонова медаља додјељује појединцима које имају заслуге за помоћ земљама у развоју, посредништву у конфликтима, помоћи избјеглицама и другима којима је потребна, једнаким правима и правди, „дакле за све оно по чему Арбурова није код Срба упамћена“.

„Као главни тужилац Трибунала Луиз Арбур је наводно имала дужност да ‘расподели’ правду широм бивше Југославије, али је одбила да оптужи Фрању Туђмана који је наредио етничко чишћење Срба из Хрватске, а није оптужила ни лидере муслимана у БиХ“, наведено је у писму.

Канадски Срби упозоравају и да је Луиз Арбур у вријеме бомбардовања Србије поручила да „Косово више неће бити лијепо мјесто за Србе“, преносе београдски медији.

„Доиста и није – огромна већина Срба је на етничкој основи протерана из својих домова у које се никад нису вратили. Као високи комесар УН за људска права од 2004 до 2008. године Арбур није учинила много да би се обезбедила помоћ за те избеглице“, наглашава се у писму.

Потписници констатују да је канадски премијер Лестер Пирсон, који је у Првом свјетском рату помагао српску војску, оличење вриједности које медаља данас носи и да он никад не би одобрио додјелу тог признања Луиз Арбур.

Луиз Арбур била је главни тужилац Хашког трибунала од септембра 1996. до септембра 1999. године.

Она је у вријеме НАТО бомбардовања СР Југославије 27. маја 1999. године подигла оптужницу против Слободана Милошевића за злочине против човјечности и ратне злочине почињене на Косову и Метохији.

Чланак СРБИ ИЗ ОТАВЕ: Луиз Арбур није заслужила Пирсонову медаљу за мир се појављује прво на ИСКРА.

Сви наводи о такозваном „плану Б“ за Сирију су несавесна и нечиста игра са циљем да се наруши мировни процес, изјавио је заменик министра иностраних послова Сергеј Рјабков.

„Постоји јако пуно лажних информација и покушаја да се изврну чињенице и намерно наруши мировни процес у Сирији. Наши западни партнери требало би пажљиво да приступе контроли тих група које их слушају. Ми са своје стране испуњавамо се услове договора“, рекао је он.

Рјабков је поновио став Москве да би поједине замље требало да промене своју позицију када су у питању Курди, с обзиром на то да без њиховог учешћа на преговорима у Женеви ситуација у Сирији неће бити исправна.

Када је реч о нарушавању примирја, Рјабков је подсетио да је Русија упозоравала на опасност од гранатирања сиријског града Кобанија од стране Турске, будући да тамо претежно живе Курди.

„У више наврата смо упозоравали да таква опасност постоји. Нажалост, наше турске колеге нису желеле да се дуж турско-сиријске границе уведе зона забране летова и зона безбедности. Ситуација је крајње напета и постоји опасност од понашања Анкаре у будућности“, истакао је руски званичник.

Рјабков је такође рекао да не постоји ниједан разлог за оптужбе на рачун Техерана и сумње у њихову добру вољу у решавању сиријског проблема.

„Став Ирана у односу на сиријски проблем је веома одговоран. Не постоји ниједан разлог да се сумња у то да ће Техеран поштовати све ставке договора о примирју и да ће доносити одлуке у складу са усвојеном резолуцијом о примирју Савета безбедности УН“, навео је он.

Реагујући на поједине наводе о томе да сиријске власти и руска војска крше прекид ватре у Сирији, Рјабков је истакао да су их многи руски званичници демантовали и позвао земље које учествују у посматрању спровођења прекида ватре да покажу велику одговорност.

Сирија — федеративна република

Русија сматра да би учесници преговора о Сирији могли да дођу ка закључку о стварању федеративне републике, уколико би такав модел државног уређења задовољио све стране, изјавио је Рјабков.

„Ја не могу да дам оцену какве су шансе да се у Сирији уведе федеративно системско уређење, с обзиром на то да још увек није започет процес који би довео до опредељења будућности у Сирији“, рекао је он.

Према његовим речима, Москва сматра да би управо тај систем омогућио Сирији да постане светска, независна и суверена земља.

„Ми немамо ништа ни против усвајања било каквог другачијег модела, док год се о томе не одлучује на хиљаде километара далеко од саме Сирије“, закључио је Рјабков.

Чланак МОСКВА: „План Б“ за Сирију је покушај нарушавања мировног процеса се појављује прво на ИСКРА.

Mинистар спољних послова Саудиjске Aрабиjе Aдел ал-Џубеир jе изjавио да, уколико преговори о миру у Сириjи не уроде плодом, председника те земље Башара ал-Aсада треба „уклонити силом“.

„Веруjем да jе Aсад ослабио и да jе готов“, рекао jе ал-Џубеир у интервjуу Си-Eн-Eну и додао: „Башар ал-Aсад ће отићи, не сумњам у то. Oн ће отићи или политичким процесом или ће бити склоњен на силу“.

„Mи ћемо, колико год будемо могли, инсистирати на томе да политички процес успе. Aли ако не успе, то ће бити због тврдоглавости сириjског режима и њихових савезника“, истакао jе шеф саудиjске дипломатиjе и додао да ће у том случаjу „постати jасно да нема друге опциjе него да се Башар ал-Aсад уклони силом“.

Oн jе навео да jе Саудиjска Aрабиjа спремна да пошаље копнене снаге у борбе у Сириjи, али само у склопу коалициjе на челу са СAД.

Наде у разрешење конфликта у Сириjи jе побудио договор о прекиду неприjатељстава у тоj земљи и достави хуманитарне помоћи опкољеним сириjским градовима, коjи су обjавили амерички државни секретар Џон Kери и шеф руске дипломатиjе Сергеj Лавров.

Чланак РИЈАД: Aко преговори не успеjу, Aсада треба уклонити силом се појављује прво на ИСКРА.

Председник Савеза Срба из региона Mиодраг Линта наjоштриjе jе данас осудио „стална настоjања“ бошњачке политичке, интелектуалне и медиjске елите да укине 9. jануар као Дан Републике Српске.

Kако jе саопштено из Kоалициjе удружења избеглица, jасно jе да jе поништавање Дана Републике Српске први корак како би се укинула Република Српска као ентитет. „Званично Сараjево покушава безуспешно да докаже да Република Српска и њене институциjе нису легално утемељене и због тога нападаjу њена суштинска обележjа“, стоjи у саопштењу.

Линта сматра да jе главни услов мира и стабилности у БиХ да бошњачка политичка, интелектуална и медиjска елита прихвати чињеницу постоjања Републике Српске као легалне и легитимне творевине и да престане да ради на њеном укидању.

„Због тога jе потребно инсистирати на доследном поштовању Деjтонског мировног споразума као основе опстанка Републике Српскем а jедан од гаранта Деjтонског мировног споразума jе Србиjа коjа подржава Републику Српску и српски народ западно од Дрине“, навео jе Линта.

Према његовом мишљењу, у наредном периоду потребно jе активно радити на даљем продубљивању економске, научне, културне, просветне, спортске и сваке друге сарадње између Републике Србиjе и Републике Српске, полазећи од Споразума о успостављању специjалних паралених односа између Републике Србиjе и Републике Српске коjи jе потписан 2006. године.

Република Српска jе настала 9. jануара 1992. године неколико месеци пре почетка рата, у демократскоj процедури, као израз воље српског народа да се заштити од политике централизациjе и доминациjе jедног народа у БиХ.

Чланак ЛИНТА: Прихватање постоjања РС jе услов мира у БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Русиjа и Kина су земље коjе ће очувати светски мир и стабилност, будући да су искусиле сву муку рата против фашизма, написао jе бивши кубански лидер фидел Kастро у писму венецуеланском председнику Николасу Mадуру.

„И Русиjа и Kина познаjу светске проблеме много боље од Сjедињених Aмеричких Држава, а разлог jе то што су те земље морале да прођу кроз страшне ратове коjе им jе наметнуо слепи егоизам фашизма“, истакао jе Kастро, обjавио jе кубански лист „Гранма“.

Зато jе на Русиjи и Kини, имаjући у виду њихову традициjу и револуционарно искуство, да предузму наjвећи напор да се избегне рат и допринесе мирнодопском развоjу Венецуеле, Латинске Aмерике, Aзиjе и Aфрике“, истакао jе вођа кубанске револуциjе.

Kастро jе упозорио да нико данас више ниjе безбедан и обjасио да jе то зато што девет земаља поседуjе нуклеарно оружjе, а само jедна од њих – СAД – их заиста и користи, „као кад jе бацила две атомске бомбе на Jапан 1945. године, коjе су убиле стотине хиљада људи у само три дана“.

У писму фидел Kастро такође хвали председника Mадура, коjи jе признао резултате парламентарних избора одржаних у Венецуели прошле недеље, према коjима jе опозициjа освоjила двотрећинску већину, пренео jе саjт РT.

Oдноси између Kубе и Венецуеле су последњих година све бољи, па Kаракас продаjе Хавани нафту по повољноj цени и улаже у кубанску нафтну индустриjу, док Kуба заузврат помаже венецуеланском здравству слањем своjих лекара.

Чланак ФИДЕЛ КАСТРО: Русиjа и Kина ће очувати светски мир и стабилност се појављује прво на ИСКРА.

Архиепископ Берлински и Њемачки Марко (Арндт) о томе зашто родитељи одбијају да воде дјецу на часове вјеронауке, а свештенослужитељи да јавно говоре против содомије, да ли ће Европа постати муслиманска и шта је слобода.

Да ли ће муслиманска најезда уништити Европу?

– Владико, данас су тема бр. 1 – ИД, међународни тероризам и догађаји на Блиском истоку који су се претворили у велике проблеме за Европу. Шта мислите о ономе што се сад дешава?

– Гледајући «из свог угла» могу да кажем следеће: Американци су успјели да униште Европу. Прво су уништили мир на Блиском истоку и сад се, као последица тога, распада Европа коју је преплавило море избјеглица. Наравно, ове људе треба жалити, али не треба заборавити да они са собом доносе ислам. За неколико година имаћемо више џамија него цркава и Европа ће просто нестати.

Ово није први покушај муслимана да продру у Европу. Прије неколико вјекова Турци су хтјели да је освоје, али им то није пошло за руком, њихови напади су одбијени. Сад муслимани иду другим путем и тешко је рећи како ће се све то завршити, али је то у сваком случају огромна опасност.

Наравно, људи на Блиском истоку нису живјели у идеалним условима, и непријатељство међу онима који исповједају различите правце у исламу – шиитима и сунитима увијек је постојало, али су тамошњи диктатори знали како да спријече сукобе. Истина, нису примјењиване мјере које бих ја могао да примијеним. Али, постојао је мир иако је грађен на људском страху. Сад мира нема и људи бјеже.

А хришћана на Блиском истоку практично више нема. У Светој земљи је то одавно почело, тамо су два жрвња – Јевреји и муслимани – они су самљели хришћане и сад у Калифорнији има многобројнијих и јачих православних парохија него у самој Палестини. На цијелом осталом Блиском истоку егзодус је практично већ потпун, а то су области које су хришћани насељавали 2000 година и гдје су хришћани и муслимани до сада мирно живјели. То је уништено. И последице могу бити врло жалосне.

А шта ми можемо да радимо? Да се молимо. И да не предајемо своје позиције.

– Говорили сте о избјеглицама који сад буквално преплављују Европу исламом. Али у Русију такође долази много муслимана из бивших совјетских република Средње Азије. У Москви их има већ на стотине хиљада. А у Русији укупно живи преко 20 милиона људи који исповиједају ислам. Притом у нашој држави ипак преовладавају православна цивилизација и хришћански коријени – историјски ток догађаја је био такав. Зашто је у Европи другачије? Да ли ће она изаћи на крај с овом кризом?

– С моје тачке гледишта у Русији су у совјетско вријеме вјеру изгубили, како хришћани, тако и муслимани. Ни једни, ни други своју вјеру нису практиковали, мада су се сматрали следбеницима своје религије. Сад се вјера враћа, хришћани су оживјели – истина у мањој мјери; муслимани – такође, при чему они одмах, колико се може просудити, постају прилично фанатични.

У Русији постоји искуство мирног сусједског живота хришћана и муслимана. Напомињем: у царској војсци су заједно служили – то се види чак и по руским војним гробљима из времена Првог свјетског рата на Западу. И премда је совјетски систем прекинуо ово искуство, оно је присутно у људској подсвијести. У Европи нема таквог искуства. Муслимана је у Европи донедавно било мало; живјели су у извјесној мјери засебно, у складу са својом традицијом. Сад их има све више и више и доводи се у питање равнотежа.

И проблем чак није у томе што ће муслимани бити већина, већ у томе што је Запад заборавио своје хришћанске коријене, што се не ослања на њих, не живи у складу с њима. Иако је у Њемачкој, на примјер, у свакодневном животу, остало много више хришћанског него у данашњој Русији. Код нас су други дан Божића, други дан Васкрса и Тројица – слободни дани, има много вјерских празника који су такође нерадни дани, као на примјер, западно Успење Богородице. Европа нас за то сад чак и прекоријева – узгред речено, уједињење Европе је такође унијело секуларни елемент у живот и европске власти желе да укину многе хришћанске празнике који се у Њемачкој још увијек поштују. Али људи заправо не живе у складу са хришћанском традицијом, за њих сви ови вјерски празници значе још неколико слободних дана у току којих могу некуда да оду и да се одморе. У Русији се у људској свијести ипак много тога сачувало. Зато мислим да ће Запад прилично брзо пропасти под муслиманским цунамијем.

– Зар европска цивилизација нема никаквих могућности и никакве снаге да се томе супротстави?

– Мислим, врло мало.

– Зашто?

– Ево само једног примјера. Све Православне Цркве у Њемачкој одавно су добиле право да држе наставу вјеронауке у школама. У Баварији се она предаје – наводим приближне цифре, не сјећам се тачно – у 30-40 школа. Муслимани су ово право добили прије двије године и предају ислам у 400 школа.

– Каква статистика!

– За двије године! А наша Руска Црква је ово право имала још од 1960-их година. Грци су га добили прије 20-25 година. Сад га сви имају. Навешћу још један примјер. У једном граду, негдје на сјеверу Њемачке, живи 5 хиљада православаца, чини ми се да су то Антиохијци. У овом граду су једва успјели да сакупе једно одјељење од 15 ученика да би им држали наставу из вјеронауке. Родитељи друге дјеце нису хтјели. Знате зашто? Зато што треба водити дјецу још једном у школу после подне. И тако се испоставља да су сви наши напори узалудни. И то су православци, а о другим хришћанима и да не говоримо. То су људи који су се просто растворили у комфору. Није им згодно да иду у школу још једном после подне! Једном недељно! Заиста, зашто? Дјеца треба да иду на плес, да развијају своју индивидуалност. Шта ће им вјеронаука?

Тако да је велики проблем чиме ће се све то завршити. Бог зна – а наше је да се боримо за то да останемо православни.

Да ли је лако бити православац на Западу?

– Познато је да су прошлог прољећа парохији равноапостолног кнеза Владимира у берлинском рејону Марцан-Хелерсдорф пријетили ултрадесничарски екстремисти, чак је експлозивна направа била подметнута у поштанско сандуче. Колико су карактеристични такви случајеви и расположења? Да ли је данас тешко бити православни хришћанин у Њемачкој и у Европи у цјелини?

– Да ли је проблем или није проблем бити православац у Европи и бити хришћанин у Европи? Наизглед, у цјелини изгледа да није проблем: држава нам помаже, и то нам даје значајну помоћ.

Разумије се, неко може да гаји личну антипатију према православним хришћанима. Могу постојати извјесни сукоби у малим заједницама. На примјер, у школи. Овдје дијете треба да брани своју вјеру.

Што се тиче инцидента који сте поменули треба имати у виду следећи моменат: он се десио у источном Берлину. Тамо има много незапослених који завиде овим новим избјеглицама, зато што оне добијају много различитих олакшица, а њемачка омладина сједи беспослена – зато показује зубе. Треба имати у виду још и то да је у Источној Њемачкој, за разлику од Русије, за вријеме комунистичког режима крштено свега два или три процента становништва. Морам рећи да ме је ова статистика запањила. А узрок видим у следећем: Њемци су врло тачни и све прецизно испуњавају. Речено им је: «Не треба носити дјецу у цркву» – и нису их носили. Наравно, овде постоји посебно тло. И то ипак ствара извјесну напетост уз коју није тако једноставно бити хришћанин у Источној Њемачкој.

Узгред речено, овде су према хришћанима почели нешто другачије да се односе тек пред сам крај постојања комунистичке власти. Јер управо Протестантска црква је почела да се залаже против ове власти, тако да су у политичком смислу хришћани уживали поштовање и то је у извјесној мјери довело у равнотежу однос према њима, иако и даље има компликација.

А ако се говори о административно-правној страни, православци у Њемачкој уживају сва права равноправно с другима.

– На Западу су сад људска права и слободе подигнути на ниво правог култа…

– А заштита нечијих права понекад долази до апсурда. Ево једног примјера. У Великобританској епархији је био један руски свештеник из Русије и требало је да се врати у домовину да би извадио сталну визу. Одбијени смо! Зашто? У анкетама које морамо да попунимо било је питање: «Да ли у Енглеској постоји други човјек који би могао да обавља ову дужност?» Притом је из других тачака било јасно: немамо право да напишемо да то треба да буде мушкарац, – зато што ће то бити оцијењено као ограничавање права жена. Свештенику нису дали визу и морао сам да позовем другог – из балтичке земље која је члан Европске уније.

Али свима је јасно да човјек који се нечим бави треба да буде стручњак у свом послу, треба да има одговарајуће образовање. Чак и месар, на примјер, треба да буде обучен за свој рад. То се признаје. А да свештеник треба да има потпуно одговарајуће образовање и да свештеник Руске Цркве може да га стекне само у Русији, не мора бити признато. А какво православно образовање се може наћи у Енглеској?!

– Тема која се логично намеће кад је ријеч о правима на Западу, гдје не само да се одавно снисходљиво односе према гријеху, већ га и проглашавају за норму јесу права содомита. Недавно је предсједник САД изјавио да су права сексуалних мањина много важнија од вјерске слободе.

– То је највећа опасност данас. Највећа! Јер мањина диктира цијелом друштву шта треба и шта не треба сматрати злом, намеће му своја схватања! И на све нас се врши огроман притисак. Засад се отворено изјашњавам о овој теми, говорим у својим проповједима оно што хоћу да кажем и како хоћу да кажем. Али знам да многи већ затварају очи на гријех, зато што се плаше прогона.

Користим слободу коју имам. Али многа моја сабраћа не осјећају своју слободу. На њих се успјешно врши спољашњи притисак. Људи више нису спремни да бране своје ставове. То је страшно! И то је дух времена. Свуда је тако, не само у Њемачкој.

– То се вјероватно може назвати савременим прогонима хришћана. Како вјерници да живе у таквој ситуацији?

– Треба да идемо путем који сматрамо исправним и да будемо спремни на мучеништво.

И, знате, у животу нисам видио такав притисак какав се данас врши у свим правцима. Ево, на примјер, сексуална настава у школи. То је страшно, просто страшно! И дјеца, узгред речено, углавном не схватају ништа од онога што им наставници говоре, мисле да су наставници ненормални. Засад не схватају. Али за 10-20 година ова дјеца ће постати родитељи и већ ће исто тако васпитавати своју дјецу, усађиваће у њих овакве «вриједности». Све ово се и ради због тога.

Ако мајка ради, као и отац, ствар је већ пропала. Зато што јој остаје мало времена за дружење с дјететом. Ако сами родитељи не знају како треба да васпитавају дијете – ствар је пропала. И овдје постоји велико поље дјелатности за наше парохије. Потребно је да се у парохији окупи извјесна група људи која може да разговара с оваквим родитељима и да им говори како и шта да раде.

На примјер, дешавале су се следеће ствари. Њемачка прима руске Јевреје – не по вјерском критеријуму, већ по поријеклу. Међу њима има и православних хришћана. И неки људи су то схватили и у заједничкој згради у којој сви живе написали су велики оглас: «Ако неко буде виђен у православној цркви, следећег дана ће бити истјеран из Њемачке.» Наш свештеник је узео овај оглас и однио га је у државну установу, али су му тамо рекли: «То није наша ствар.» Ужаснуо сам се кад сам од једне парохијанке чуо: «Тајно сам дошла, нико за то не смије да зна.» Људи се плаше! Не знају своја права, своје могућности у слободној земљи. Нису навикли. Зато треба да их учимо како да се понашају, треба да обавимо велики посао међу вјерницима како би знали које су њихове обавезе према Богу и права у односу на државу.

– Владико, говорили сте о слободи. А шта је слобода?

– По мом мишљењу слобода представља такве услове у којима могу да служим Богу и да се не клањам ниједном кумиру. Све страсти су кумири. Човјек врло брзо доспијева у неку зависност. Али је посебно страшно кад се клања Валу.

– Молимо вас да на крају кажете неколико ријечи поуке нашим читаоцима: како да се не бојимо да будемо хришћани у наше врло сложено вријеме, кад свијет не само да се окреће од Христа, већ постаје све агресивнији према онима који остају вјерни Спаситељу?

– Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом. Бог се не окреће од нас, али се ми окрећемо од Њега кроз гријех и издају. Зато је за нас важно да живимо у својој вјери, да живимо у тајнама Цркве, да знамо своју вјеру. И то треба да буде свјесна вјера, а не само глуво и слијепо повођење за оним ко нас учи. Живот Цркве треба да усвојимо као основу свог живота. Треба да будемо спремни да постанемо мученици Христа ради.

Разговарао монах Рафаил (Попов), превод Марина Тодић

Чланак АРХИЕПИСКОП НЕМАЧКИ МАРКО: Американци су успјели да униште Европу, уништили су мир на Блиском истоку и сад се распада Европа се појављује прво на ИСКРА.

Његова светост патријарх српски Иринеј поручио је вечерас у Новом Саду да је Република Српска створена да окупи српски народ и да буде, као и што јесте, фактор мира на овим просторима.

„То је у нашој природи, култури и историји. Ми као српски народ никада нисмо ратовали, освајали туђе просторе, него смо били принуђени да бранимо своје и многи су своје кости положили, не као освајачи, него као они који су силом одвођени изван Србије, па данас имамо многа гробља у нашем комшилуку“, рекао је патријарх.

У Српском народном позоришту у Новом Саду, гдје су вечерас свечано отворени „Дани Српске у Србији 2015“, патријарх Иринеј је рекао да су Срби од својих предака научили да граде мир, да своју историју и културу зидају на темељу у чијим је основама порука мира.

„То смо чинили у прошлости, то ћемо чинити данас, а надам се и сутра“, рекао је патријарх Иринеј.

Патријарх је истакао да Република Српска постоји и постојаће и да удовољава свим потребама, не само свог, него и других народа са којима дијели суживот.

„Све оно што желимо да пружимо нашем народу желимо и другим народима, да сачувају свој идентитет, вјеру и културу“, рекао је патријарх.

Епископ бачки Иринеј истакао је да данас сви с правом могу рећи да Република Српска и Србија јесу једна духовна цјелина, не само због демографских чињеница.

Он је истакао да је ријеч о суштинском јединству и заједничком припадању једној духовој и културној цјелини, не само српског народа, већ читавог православног хришћанства.

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић поручио је да је ових дана више него икада важно показати да су Српска и Србија чврст ослонац једна другој и надасве пријатељи.

„У Србији имате испружене руке. Делимо са вама и ваше поразе и победе, као и ви наше“, рекао је Вучевић.

Он је истакао да Република Српска, упркос свим искушењима кроз које је пролазила и пролази, остаје тврђава српског народа и највећи успјех у ратовима 1990-их.

„Дане Српске у Србији“ званично је вечерас отворио предсједник Републике Српске Милорад Додик. Манифестацију организује Представништво Републике Српске у Србији на челу са Млађеном Цицовићем, који је са сарадницима припремио представљање Српске у привреди, култури, науци, умјетности, спорту у шест градова Србије – Новом Саду, Београду, Суботици, Вршцу, Аранђеловцу и Пландишту.

Чланак ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Српска створена да буде фактор мира се појављује прво на ИСКРА.

Председник Србије Томислав Николић изјавио је данас да Србија на добар начин учествује у европским и светским збивањима, а да је због оних добрих људи који су обележили прошлост неопходна истрајност у борби за просперитетну државу, као месту трајног мира.

Председник Србије Томислав Николић изјавио је данас да Србија на добар начин учествује у европским и светским збивањима, а да је због оних добрих људи који су обележили прошлост неопходна истрајност у борби за просперитетну државу, као месту трајног мира.

Он је поручио да су прошлост изградили и обележили добри људи и да је због њих потребна истрајност у борби за просперитетну Србију, као месту трајног мира.

„Данас Србија на добар начин учествује у европским и светским збивањима, иако је борба за равноправан положај Србије у светској политици тешка и понекад мучна. Али, нисте бирали ову власт да говори о томе колико јој је тешко, већ да испуни обећано“, поручио је Николић.

Он је навео да су заборав и негирање истине лоши савезници, посебно на Балкану, којег су газили освајачи и на којем су беснели ратови.

Он је додао да је „добро, да ће бити боље, али да предстоји још много мука и одрицања како би се сврстали у ред држава које нормално и срећно живе“.

„Уз напоре за опоравак српске економије и за отварање нових радних места, ми и даље водимо битку да не дозволимо улазак самопрокламоване државе Косово у Уједињене нације. Улажемо огромне напоре да разумне људе у свету убедимо да Косово не може да постане члан Унеска, да су косовска културна баштина и историја искључиво српске“, рекао је Николић.

Према његовим речима, ако је ту баштину Србија чувала 11 векова, Срби ће је чувати и даље. То што се та баштина налази на простору Косова и Метохије не чини је косовском, већ увек и само српском.

Председник је поручио да су начини борбе можда недовољно брзи или недовољно видљиви, али да су једини могући у време када светом влада сила и такви да не понижавају Србију, већ је воде ка бољој будућности.

Николић је навео да Србија никада неће одустати и поклекнути.

„На то нас обавезују хероји који су овде положили своје животе. Наша је обавеза да сведочимо својим поступцима да њихове патње нису биле узалудне. Учинимо све да као њихови потомци можемо са поносом да кажемо да живимо у Србији и да желимо да останемо у земљи коју су створили својом жртвом“, рекао је Николић.

Како је навео, тих жртава се Србија сећа, али злочине не опрашта, као што неће заборавити ни жртве.

„Њихова страдална прича је наше историјско слово, део нашег бића и основа наше слободарске свести“, додао је Николић.

Председник је рекао да би сећања на почињена зверства требало да упозоре читав свет, а не само Србију, да негује људске вредности и понашање прилагођено моралу, да делује превентивно, како би се чак и идеја о таквом понашању сузбијала у самом зачетку.

„Ми испуњавамо своју обавезу неговања историјског сећања. Нећемо заборавити чињенице поражавајуће за цело човечанство, које би неки да склоне у мрак заборава, а неки да понове без тренутка размишљања“, рекао је председник Србије.

Како је навео, нема тежег задатка од враћања у прошлост, у страдања невиних Срба, Јевреја, Рома, од сећања на тај део тешке, болне прошлости, због које се вечито носи неизмерни и неописиви бол.

„Данас у највише вредности српског друштва сврставам то што, упркос свему, ми, потомци мученика, стварамо друштво у којем неће бити мржње, које осуђује и санкционише шовинизам и било који облик насиља, друштво које нема освету као свој циљ“, рекао је Николић.

Наводећи да је најсрамнија страница човечанства написана жељом нациста да истребе читаве народе са циљем да напредује само један народ, наводно супериоран, Николић је навео:

„Данас, седамдесет први пут окупљамо се да бисмо очували сећање на више десетина хиљада људи брутално ликвидираних на стратишту у Јајинцима, месту највећег страдања на читавој територији Србије“.

„Без милости су убијани Срби, Јевреји, Роми, грађани Србије и бивше Југославије. Ужасавајући је податак да је убијено 120 деце, највише јеврејске, само што су ступили у живот. Број од 60.000 страдалих није коначан, јер су невини људи убијани непрестано, без евиденције, а починиоци су учинили све да прикрију трагове злочина. Али, злочин таквих размера ничим се не може сакрити“, навео је Николић.

Чланак НИКОЛИЋ: Србија злочине не опрашта се појављује прво на ИСКРА.

Садашњи сукоби и кризе на вратима европског континента значе да су године мира у Европи прошлост, оцијенио је пољски министар одбране Томаш Шемоњак.

„Ми, политичари и медији, морамо рећи јавности да је вријеме деценија мира у Европи након хладнога рата прошло“, рекао је Шемоњак на заједничкој конференцији за новинаре с генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом у Загану, на западу Пољске.

Двојица челника су, уз њемачког, норвешког и холандског министра одбране, учествовала су у Загану у првој „цјеловитој“ вјежби нових Снага за брзи одговор Сјеверноатлантског  преноси „Јутарњи лист“.

„Све су бројније пријетње око Европе: руско-украјинска криза, Исламска држава, сложена криза у сјеверној Африци. Нећемо моћи да одбранимо наше европско благостање уколико не порадимо више на сигурности“, додао је.

Столтенберг је истакао да ће НАТО-ови министри одбране сљедеће недјеље расправљати о „прерасподјели“ НАТО оружја у средњој Европи, што је већ наишло на критику Москве.

„Одлуке још нисмо донијели. Са савезницима сарађујемо у вези с прерасподјелом опреме. О томе ћемо сљедеће недјеље разговарати на министарској сједници НАТО-а“, рекао је генерални секретар НАТО-а.

У тој првој великој вјежби савеза која је почела прошле недјеље, учествује око 2.100 војника из Холандије, Чешке, Њемачке, Норвешке, Пољске, Литваније, Белгије, Америке и Мађарске, различитих родова војске који су у Пољску стигли ваздушним путем и копном.

Чланак ПОЉСКИ МИНИСТАР ОДБРАНЕ: Године мира у Европи су прошлост се појављује прво на ИСКРА.

Амерички предсједник Барак Обама рекао је да је изјава израелског премијера Бењамина Нетањахуа прије избора у марту ове године потврдила увјерење међународне заједнице да Израел није посвећен миру.

Нетањаху је у марту током предизборне кампање искључио успостављање палестинске државе, након чега је Обама рекао да ће Вашингтон размотрити политику према Израелу.

Нетањаху је касније повукао те коментаре, рекавши да је посвећен формирању палестинске државе под одређеним условима.

Међутим, у изјави за израелски телевизијски „Канал два“, Обама је данас рекао да је изјава Нетањахуа била „прилично недвосмислена“.

Амерички предсједник је додао да је забринут што се Израел руководи „политиком која је мотивисана искључиво страхом“, а што стоји на путу миру, пренио је АП.

Према његовим ријечима, Нетањаху поставља превише услова да је нереално очекивати њихово испуњење у блиској будућности.

„Израел у цијелости тиме губи кредибилитет“, рекао је Обама.

Чланак ОБАМА: Израел није посвећен миру! се појављује прво на ИСКРА.

Премијер Србије Александар Вучић изјавио је данас да ће 27. маја посетити Тирану јер је важно да се унапређују односи у региону и улаже у мир и стабилност.

„Важно је да улажемо у мир и стабилност у региону за сваку од наших држава да нам се не би догодило оно што се десило у Куманову“, рекао је Вучић на заједничкој конференцији за новинаре са председавајућим Већу министара БиХ Борисом Звиздићем, упитан да ли и када иде у Тирану.

Вучић је рекао да ситуације као у Куманову морају да буду спречене и да само кроз мир и сарадњу све земље у региону могу да напредују.

Премијер Србије заложио се данас у Сарајеву за стварање пословног окружења без граница у региону и поручио да је Србија спремна да са БиХ и Бошњацима решава сва отворена питања.

Вучић је рекао да регион, као уједињено трижиште може да привуче много више инвеситора, али да је за то потребан додатан напор и стратешки дијалог.

„Србија је спремна да говори о свим тешким темама са нашим пријатељима из Босне И Бошњацима, спремни смо да отворимо и да затворимо те тешке теме јер морамо размишљати о заједничкој будућности наших народа“, рекао је Вучић на отварању Сарајево Бизнис Форума.

Зато је, казао је српски премијер, потребно створити пословно окружење без граница у региону, а политичке вође треба да воде стратешки и дугорочан дијалог како би се створила најбоља пословна и економска ситуација.

„Можемо као једно уједињено тржиште да привучемо много више инвеститора из западних и исламских земаља“, рекао је Вучић и додао да је тренутно трговинска размена Србије са земљама региона око 20, 30 одсто, али да се може унапредити.

Вучић је, наводећи да је спреман да о свим отвореним питањима говори са представницима БиХ, рекао да то не говори јер то желе да чују из ЕУ или САД, већ зато што сматра да морамо говорити једни са другима много чешће и да морамо преузети одговорност за своју будућност.

„Морамо да преузмемо одговорност у своје руке, морамо се побринути за будућнсот наших грађана“, рекао је Вучић, наводећи да то исто говори у у Београду, а не само у Сарајеву.

Премијер је рекао да још постоје „глупи људи“ који не мисле да наши народи морају да живе заједно и да имају заједничку будућност.

Премијер је подвукао да пословно окружење у региону може бити много просперитетније, али да је за то потребно уложити велики труд и стратешки дијалог.

Чланак ВУЧИЋ: Идем у Тирану да се не понови Куманово се појављује прво на ИСКРА.

Народи Русије и Србије, и наша руководства, никако не смеју дозволити да нас било ко завади и посвађа. Била би то обострана трагедија. Осим што смо исте вере, сличне су нам судбине, а кроз историју исти су нам били непријатељи. Драме које смо преживели и ми и ви деведесетих година још више су нас зближиле – каже у интервјуу за „Новости“ Александар Андрејевич Проханов (77), један од најпознатијих руских писаца и новинара.

Проханов у Србију стиже наредне недеље, на челу трочлане делегације угледног „Изборског клуба“. Имаће предавања и разговоре у Београду и Сремским Карловцима, под насловом, како нам каже, „Један нам је Бог и један нам је непријатељ“.

Ускоро вам излази књига „Убијање градова“ о ратним страдањима и трагедији у Донбасу. Шта је оставило најјачи утисак на вас у Доњецкој и Луганској народној републици?

– Моја најновија књига је својеврсна велика репортажа о том крвопролићу. То је прича о људима са којима сам се сретао. У Донбасу сам разговарао са људима који бране своје домове. Садашње украјинске власти воде рат против народа Донбаса. Чак и они који само гледају ТВ могу да се увере како нестају градови и села. Запрепашћујуће је како украјинска армија немилосрдно руши куће, болнице и цркве у Доњецкој и Луганској области.
Извештавали сте из многих ратова…

– Моје књиге су потрага за актуелном историјом. Могао бих рећи за себе да сам „ловац историјских догађаја“. Извештавао сам из 17 ратова. Од Авганистана, Кампучије, Никарагве, Анголе, Мозамбика, Етиопије до Југославије.

Имате 77 година, одакле вам толико енергије да идете и пишете о ратним страхотама?

– У Новоросији су побуњеници скидали са постамената тенкове Т-34 који су старији од мене и нањима су ратовали. Морао сам да идем у Донбас јер су грађани Русије, и не само они, последњих годину дана стално гледали на телевизији како нам убијају сународнике у југоисточној Украјини.

У Русији готово сви говоре „Крим је наш“, али знамо да и међу угледним руским политичарима има оних који су за то да се Донбас препусти Украјини.
– Све док постоји отпор у Донбасу, то је гаранција да Украјина неће постати натовска, русофобна држава. Управо данашњи Донбас штити од таласа националистичких бандеровских антируских расположења. Русија мора да подржава Донбас јер би све друго за нас било крајње опасно.

Вас сматрају добрим прогностичарем. Шта ће бити са Донбасом и Украјином?

– Ако примирје буде стабилно, надам се да ће у Донбасу прорадити индустрија и да ће се нормализовати живот. А Украјину чекају још тежа времена. Русији није у интересу да има у својој близини хаотичну земљу и било би добро да у Кијеву престану да мисле о рату и посвете се решавању економских проблема. Украјина није једнонационална држава и да су ишли на хармоничне вишенационалне односе, данас би се развијали и расли.

Можете ли да објасните како се догодило да Москва буде уз председника Јануковича, човека са мрљама у биографији? На крају се показало да је још и кукавица.

– Драма Русије је настала зато што у Украјини није стварала лоби на који би се могла ослањати. Москва је рачунала на тамошње председнике и елиту.
Да ли је Јанукович могао да спасе Украјину да се није уплашио?

– Јанукович је показао да је слаб човек, а осим тога дволичан. Није хтео да се бори да сачува домовину. Испада да се борио само за свој дебели новчаник.

Одлично сте информисани, путујете по Русији, колико је становништво Русије спремно да и даље трпи санкције због Донбаса?

– Руски народ уме да трпи, али не знам до које мере. Ипак сам оптимиста. Мислим да су Руси стрпљивији од Срба. Ви сте од нас темпераментнији јер сте јужњаци. Руски народ има ужасно искуство губитка државе и територије 1991. године. Када је уништен СССР многи наивни руски људи су то поздрављали и радовали су се Јељциновим лажним обећањима. Касније се догодила катастрофа. Све је то трауматизовало наш народ.

И каква искуства је из тога извукао?

– Без обзира на то како било тешко руском народу, не верујем да он може да крене у неку „цветну револуцију“. Два пута смо у 20. веку губили државу. Осим што смо изгубили време, изгубили смо много људи и развој. Због тога већина Руса не жели никакве револуције. Иако никада нисам био у партији, остао сам „совјетски човек“. За мене је распад СССР-а био велика трагедија, зато сам и ја против револуција.

Олигарси су поново почели да ратују против Путина. Све жешће га из иностранства напада Михаил Ходорковски…

– Конфликт Путина са Западом утицао је на интересе олигарха, па су они после дуге паузе поново почели да мисле о својој политичкој улози. По логици олигарха, Путин би требало да даје Западу политичке уступке, али он на то не пристаје. Тај конфликт није јавни и олигарси који су остали у Русији јавно не наступају против председника Русије. Али, они користе разне форме утицаја јер имају своје људе у власти. Тако се око Путина ствара својеврсна завера. Међу олигарсима нема тако јаке особе, противника Путина, као што је Ходорковски. Он има чак и председничке амбиције.

Али, Путин има огромну подршку народа?

– Не слажем се са онима који мисле да Ходорковски није опасан. Руско друштво је „изминирано“ многим противречностима. Део тих конфликата „спава“, други се не види, а трећи је на површини.

Убиство Њемцова је Запад хтео да „стави на душу“ Путину. Ухваћене су убице, али њих председник Чеченије Кадиров хвали као патриоте Русије…
– Било ко да је организовао убиство Њемцова, све ће то ићи „на рачун“ Путина. Води се рат против Путина и у тој функцији је његова сатанизација. Било би веома опасно кад би се створила конфликтна ситуација између Путина и Кадирова, јер је њихов савез умирио Кавказ.

Како видите будућност Русије и који је њен главни проблем?

– Није модернизована привреда. Када бисмо имали јак економски развој, у који су укључени сви народи Русије, били бисмо сасвим друга земља. Имали бисмо знатно боље односе мањих нација према центру. Кад привреда стагнира, долази до националног егоизма који доноси многе проблеме.
Долазите после много година у Србију, где сте били кад је Србима било најтеже – у време бомбардовања НАТО-а…

– У вашој прелепој земљи сам био више пута за време рата. Осим у Србији, био сам у Босни и Српској Крајини. Упознао сам се са Радованом Караџићем и дружио се с њим, разговарао сам са легендарним генералом Младићем. Сећам се последњег сусрета са Слободаном Милошевићем у његовој резиденцији кад је НАТО бомбардовао Београд. Заједно са браћом Србима сам био на мосту на реци Сави. Сећам се тих дана, био је Ускрс. Београд је био прелеп, све је процветало…

Ко је од Срба на вас оставио најјачи утисак?

– Сви споменути људи су били веома занимљиве личности, храбри и патриоте. Касније су покушавали да их омаловаже. Био сам уз Милошевића кад су летели авиони НАТО и њихове ракете. Није се Слободан скривао по подрумима како су га противници представљали.

Хтео бих да споменем још једног човека кога сам јако волео. Био је то Драгош Калајић. Са њим сам се спријатељио, био сам његов гост, а и он је долазио код мене у Москву.

ВЕЛИКИ СОВЈЕТСКИ НОСТАЛГИЧАР

Писац и новинар Александар Проханов је познат у Русији као врстан полемичар. Његове књиге никога не остављају равнодушним. Добио је многа признања – од награде Лењинског комсомола па до Награде Шолохова, затим Награду за национални бестселер (2002), па Награду Буњина 2009. Члан је Савеза писаца СССР-а постао 1972. Основао је један од првих опозиционих недељника „Дењ“ („Дан“), у децембру 1990. Лист је излазио до октобра 1993. кад је био забрањен. Проханов је био жестоки критичар Јељцина и његовог окружења, који су срозали Русију до дна. Али, већ у новембру 1993. је почео да излази лист „Завтра“ („Сутра“), чији је главни уредник постао Проханов. Не скрива да је велики совјетски носталгичар.

Чланак АЛЕКСАНДАР ПРОХАНОВ: Ако Русе и Србе неко завади и посвађа, биће то трагедија се појављује прво на ИСКРА.

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров оценио је данас да претње Запада увођењем додатних санкција Русији доказују да Вашингтон и Брисел не желе да примирје у Украјини успе.

“То је покушај да се скрене пажња са потребе испуњавања мировног споразума из Минска, а иза ових позива скривен је недостатак жеље ових актера, САД и ЕУ да буде постигнуто оно што јепредвиђено споразумом из Минска”, рекао је Лавров, пренела је агенција Ројтерс.

Нормандијска четворка лидера Немачке, Француске, Русије и Украјине постигла је договор 12. фебруара у Минску да подржи споразум Контакт групе у 13 тачака, којим је предвиђено примирје на територији Украјине.

Чланак ЛАВРОВ: Вашингтон и Брисел не желе Мир у Украјини се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик рекао је да је он политичар који није за ратне опције, већ човјек мира који има јасан став.

„Не мрзим Бошњаке, имам пријатеље Бошњаке. Никога не плашим, нисам за ратне опције, ја сам човјек мира и имам јасан став. Ништа не радим да некоме направим зло, многима сам покушао помоћи, некима нисам успио и то је моја грешка“, истакао је Додик.

Додик је синоћ рекао за ТВ „Н1“ да он не отежава живот Бошњацима, него то раде бошњачки политичари.

Он је оцијенио да БиХ која се чува насиљем међународне заједнице не може опстати, како год то неко тумачио, те истакао да он никада није покушавао срушити Устав БиХ, него да се супростављао рушењу уставног поретка.

„Никада нисам оспорио БиХ девет права која је стекла Дејтоном. Нисам негирао војску коју је власт прије мене прихватила да се интегрише. И даље мислим да је то било лоше, чак и наше учешће је било погрешно. Десило се, али је било у складу са процедуром како је било написано. Све остало је урађено на бази насиља, а то не могу прихватити“, рекао је Додик.

Одговарајући на питање новинара да ли очекује да ће се у БиХ поновити рат, Додик је рекао да сматра да новог рата неће бити.

„Што би неко ратовао? Хиљаде људи је изгинуло, па да ли им сада потомци боље живе?“, навео је Додик.

Одговарајући на питање зашто слови као неко ко „контрира“ свакоме, предсједник Републике Српске је рекао да је увијек радио само једно, поштовао Устав и законе.

„Међународна заједница погрешно је процијенила да је Милорад Додик нечији. Ја сам дошао ту да браним интересе српског народа и Републике Српске. То што је мене неко процјењивао погрешно, па сад хоће да се вади, то није моја ствар“, навео је Додик.

Чланак ДОДИК: Ја сам човјек мира, нисам за ратне опције, не отежавам ја живот Бошњацима, него то раде бошњачки политичари се појављује прво на ИСКРА.

Немачка и Француска су потпуно свесне да ако САД испоруче тешко и софистицирано оружје Украјини, Русија ће то сматрати интернационализацијом сукоба.

Минск-2 биће само реприза Минска-1. Наиме, коминике најновијих мировних споразума у Минску нису потписали водећи државници, потписале су их личности из Контакт групе. Владимир Путин није ништа потписао, као ни Ангела Меркел, ни Франсоа Оланд, ни Петро Порошенко. Због тога ће и бити врло проблематично натерати обе стране у сукобу да повуку своју артиљерију на линију раздвајања. Са своје стране, Москва никада службено није оспоравала припадност Донбаса Украјини, али Русија је и неслужбено говорила о Доњецкој народној републици и Луганској народној републици…

„Русија је само гарант решења украјинске кризе, али није страна која извршава комплекс мера у том правцу… Ми то просто не можемо физички да урадимо, јер Русија није учесница конфликта“, изјавио је дан после Минска-2 шеф прес службе Кремља Дмитриј Песков.

Истог дана председник Украјине Петро Порошенко изјавио је да није сигуран у извршење Минског споразума.

У међувремену, док свет чека на почетак примирја и обуставу ватре у Донбасу, док сви очекујемо хоће ли 15. фебруар донети и дефинитивни мир на простору Донбаса, сукобљене стране користе два преостала дана за интензивне борбе. Наиме, службени Кијев тврди да његове трупе код Дебаљцева нису опкољене, представници проруских снага тврде да јесу. Из „котла“ Дебаљцево украјинске јединице (од 6.000 до 8.000 припадника) покушавају пробој према месту Логвиново, док са спољне стране „џепа“, из правца Светлодарска у циљу деблокаде снага у „џепу“ јуришају друге украјинске оклопно-механизоване јединице. Примарни је циљ украјинских снага овладавање стратешким путем Дебаљцево-Артјомовск, где је 10. фебруара, по речима представника Донбаса, и затворен „котао“. Осим што и даље користе вишецевне ракетне бацаче „град“, „ураган“, „смерч“, као и тактичке балистичке ракете „точка“ за гађање насеља, за ударе на цивилне објекте, украјинске снаге сада користе и самоходну артиљерију од 203 мм, систем „пион“, ради рушења пута Горловка-Угљегорск. Практично су и једни и други на подручјуДебаљцева сада, уочи најављеног примирја, бацили у борбу скоро све што имају од артиљерије и оклопних снага, при чему са проруске стране не би било изненађујуће ако се догоди и неки спектакуларан маневар.

Дакле, шта је био Минск-2? У политичком контексту још је рано то процењивати, треба правити разлику између „победе“ и „успеха“, јер ова два појма не морају обавезно да се односе на исту ствар. Не само зато што победа може да буде Пирова, већ зато што она, чак и када за њу није плаћена висока цена, не мора у потпуности да служи интересима победника.

Излет Ангеле Меркел и Франсоа Оланда у Минск покушај је не само заустављања рата већ и самопотврђивања Немачке и Француске у односу на САД, што је можда мали знак да политички хегемон Запада више не постоји. Европа има своје политичке и економске интересе и њу криза у Украјини погађа много више него САД. Немачка и Француска су потпуно свесне да ако САД испоруче тешко и софистицирано оружје Украјини – а у америчком Конгресу велики је притисак да то администрација Барака Обаме и уради – Русија ће то сматрати интернационализацијом сукоба, што не би оставило Москви много простора да остане војно пасивна.

У Украјини је прошле године дошло до противуставног преврата техником „постмодерног државног удара“. Изведена је, по америчком признању, америчка операција промене режима. Последица те чињенице јесте веома озбиљан геополитички сукоб САД и Русије. На територији Украјине Запад покушава да реши руско питање једном заувек, да би се руски медвед сатерао у северну пећину. Украјину је у важно геостратешко питање претворила не Москва, већ Вашингтон, који одбија да прекине са хладноратовском политиком опкољавања Русије и тежњом да за себе придобије све бивше совјетске републике. Америка жели да у предворју Русије на власти буду амерички вазали, што је чин империјалне ароганције. У данашњем свету нема оправдања за примену једног аршина за цео свет, а другог за САД. То руши амерички кредибилитет и фатална је мана земље која се сматра најмоћнијом на свету.

Уколико Минск-2 на успе, а врло сам скептичан око тога, Украјина, чак и уз америчко наоружање и НАТО материјалну помоћ не може војно да победи Русију. Москва може да чека нови државни преврат у Кијеву, али и руски тенкови могу за 48 сати да буду у украјинској престоници, јер Запад не може да добије рат против Русије. Није то само моја процена, коју сам на овим страницама изнео и прошле године после Минска-1, то је пре три дана изјавио и немачки генерал Хералд Кујат, бивши шеф војног комитета НАТО-а. А Немцима, барем када је у питању рат на Истоку, треба веровати…

Чланак ЛАЗАНСКИ: Колико ће трајати мир се појављује прво на ИСКРА.

Председник Украјине Петро Порошенко издао је наредбу о примирју на југоистоку Украјине у складу с договором из Минска.

Порошенко је наредбу о примирју које је ступило на снагу у поноћ, издао у Генералштабу Војске Украјине, јавила је агенција Тас с.

Народне милиције самопроглашене Народне Републике Луганск обуставиле су све борбене активности у поноћ, по локалном времену, 15. фебруара, по договору из Минска, рекао је шеф Савета министара самопроглашене Народне Републике Луганск Генадиј Циплаков.

Свака употреба артиљерије или вишецевних ракетних лансера биће сматрана кршењем минског споразума и одговорност за то биће на Кијеву.

Извештачи са лица места јавили су да влада тишина у Луганску и да се са обе стране не чује паљба, навела је агенцијс Тас с.

Чланак УТИХНУЛА АРТИЉЕРИЈА: Ступило на снагу примирје у источној Украјини се појављује прво на ИСКРА.

Русија је данас оптужила Кијев и западне државе за нарушавање мировног споразума за Украјину неколико сати пре његовог ступања на снагу, док трају борбе на истоку те земље.

„Украјински званични представници… као и они из неколико западних земаља, посебно САД, у суштини су изразили солидарност са мишљењем радикалних националиста у Врховној ради (украјинском парламенту) и почели да искривљују садржај споразума из Минска“, наводи се у саопштењу руског министарства спољних послова, пренео је АФП.

На истоку Украјине од поноћи, по локалном (23 по средњоевропском) времену треба да ступи на снагу прекид ватре, у складу са Пакетом мера за примену споразума из Минска који је у четвртак усвојила трилатерална Контакт група, док агенције извештавају да су настављени жестоки сукоби између украјинских и проруских снага.

Представник штаба проруских снага у ДНР Едуард Басурин је саопштио да су током протекла 24 сата у гранатирању Доњецка погинуле четири особе а девет рањено, а да је артиљерија украјинских снага гађала „практично све“ делове града.

На сајту Доњецке градске администрације наводи се да су протекле ноћи погинула два цивила, а да се прецизирају подаци о рањенима.

Доњецке власти наводе да су јутрос вођене „активне борбе“.

Војни портпарол Андреј Лисенко у Кијеву је, у међувремену, изјавио да је Украјина за протекла 24 сата изгубила седам бораца, а да су у борбама рањена 23 војника.

У ГРАНАТИРАЊУ У ЦЕНТРУ ДОЊЕЦКА, ДВОЈЕ МРТВИХ

Један мушкарац и једна жена погинули су такође данас у гранатирању центра Доњецка, упоришта проруских снага на истоку Украјине, рекао је новинар АФП на лицу места.

Гранате су, такође, пале близу резиденције лидера проруских снага Александра Захарченка.

Близу града Дебаљцева, око 65 километара североисточно од Доњецка, новинари француске агенције су видели шест система вишеструких ракетних бацача, неколико тенкова и десетак топова 152мм како иду ка линији фронта проруских снага.

Регуларно артиљеријско бомбардовање чули су новинари у граду Горловка, око 20 километара од Дебаљцева.

Чланак СПОРАЗУМ ИЗ МИНСКА ВИСИ О КОНЦУ: „Кијев и Запад не желе мир“ се појављује прво на ИСКРА.

Мир у Украјини треба да наступи у поноћ 15. фебруара, договорено је у Минску. Хоће ли се то одржати и у стварности, тешко је рећи. Потписани споразуми доста су компликовани, војно, правно и, пре свега, политички. Неке ставке условљене су испуњавањем других клаузула споразума, тако да у целом том мировном „пакету” постоји више „ако”. Искуство из споразума Минск-1, који није заживео, говори да га је свака страна тумачила по своме, украјинске јединице нису тада напустиле аеродром у Доњецку, иако је то споразум предвиђао.

Војни аспекти споразума предвиђају зону раздвајања најмање 50 километара за цевну артиљерију калибра од 100 мм и више, 70 километара за вишецевне ракетне бацаче „град”, односно БМ-21, па све до 140 километара за вишецевне ракетне бацаче „торнадо-С”, „ураган” и „смерч”, као и за тактичке балистичке ракете „точка”. Споразуми предвиђају разоружавање свих незаконитих оружаних формација и група и повлачење из Украјине свих страних оружаних формација, ратне технике и плаћеника, а све под контролом ОЕБС-а. Ко је тај који ће неку оружану формацију прогласити незаконитом, рецимо „Десни сектор”, одређене пронацистичке оружане групе у Кијеву, или ко ће избацити из Украјине плаћенике америчке приватне компаније „Академи”? Или, ко ће из Украјине избацити одређене руске добровољачке снаге, по комe ће се то закону и критеријуму изводити? Ко ће то одређивати? ОЕБС нема ту снагу.

Одмицање једних и других оружаних снага на одређене линије – за Кијев је то садашња линија додира, за снаге Донбаса то је линија додира од 19. септембра 2014 – резултат је компромиса да се створи што већа тампон-зона, али је проблем како тумачити и како решити питање „џепа” код Дебаљцева, где је опкољено 6.000–8.000 украјинских војника са тешком борбеном техником. Они настављају ратне операције не би ли се извукли из блокаде.

Владимир Путин је после споразума у Минску рекао: „Полазимо од тога да ће између 6.000 и 8.000 украјинских војника опкољених у Дебаљцеву положити своје оружје.” Шта ако они то одбију, шта ако желе да изађу из обруча са целокупном ратном техником? Јер тих 6.000 до 8.000 опкољених украјинских војника тренутно чини 30 одсто свих оперативних снага украјинске војске.

У Минску је, по изјави Франсоа Оланда, дошло до споразума Кијева са Донбасом, што значи да је Кијев први пут и политички признао Донбас. Донбас је пристао да до краја 2015. Украјина преузме контролу границе са Русијом, оних 400 километара које сада не контролише, али под условом да се прво изведу такве уставне промене које Донбасу гарантују посебан статус.

Ипак, највећа непознаница јесте како ће на све то сада реаговати Вашингтон. Да се не понове Лисабон и БиХ?

Чланак ЛАЗАНСКИ: Примирје у поноћ, како ће реаговати Вашингтон, да се не понове Лисабон и БиХ? се појављује прво на ИСКРА.