Црна Гора
Да се одмах разумемо, волим Црну Гору! И смем да се закунем да је ништа мање не воле они њени грађани који су у суботу били резервисани према прослави десетогодишњице независности.
Нити постоје гради које ће измерити љубав према њој код оних којима је пусула о независности највећа легитимација отаџбинске оданости, заједно са “индепендистичком” заставом у рукама увезаном уз НАТО барјак. Са главним гостима у виду једног бриселског бирократе и једног председника самопрокламоване републике за којим се вуче потерница за тероризам, геноциде и сумња да је трговао органима. ( Могли би Доналд Туск и Хашим Тачи коначно то и да расправе кад су се већ нашли заједно.)
Е, ту се разилазимо! Не Црна Гора и ја, него оно исконско црногорско у мени и људи који су узели тапију на исто и бесрамно га узурпирајући.
Био сам на тиватском аеродрому дан после референдум и највише људи на шалтерима је говорило албански, чекирајући карте за Америку, Швајцарску, Немачку…. Били су на гласању и враћали су се кући.
Рођен сам у Црној Гори, али нисам имао право да гласам.
Зато су ми изборили право да се у родном граду морам пријавити кад дођем да обиђем мајку!
Право да малом сестрићу објашњавам чудна слова у буквару!
Право да заборавим који сам језик проговорио и на ком сам школован!
Право да “креативно” тумачим Његоша!
Право да ми цркву у којој смо крштени и ја и промотер независности зову окупаторком!
Много је то права за ово мало живота и крхког знања.
Што се тиче Црне Горе, желим јој сву срећу овог света. Била је држава и биће. Вечнија од привремених људи!