Мој живот

Колумна

Наше фреске

1 мин читања

Наше фреске су запуштене и запустиле – као и ми. Наше фреске оскрнављене су и израњављене и премучене – као и ми. Ликови светитеља окрњени, од светачких ореола остали су патрљци и крхотине. Толико је претекло од нас и наше славе. Пола главе, око без зенице, рука без рамена, прсти без руке. Здробљени су и изрешетани – као и ми. Не можемо ни замислити да су били цели. Као да се на њима види шта се дешавало с нама, као да су хтели да нам буду ближи и сличнији, да поделе нашу судбину.

И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.

Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.

О аутору

Матија Бећковић

Матија Бећковић, један од највећих српских песника, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Основну школу похађао је у Вељем Дубоком, Колашину и Славонском Броду. Гимназију је завршио у Ваљеву, а потом је школовање наставио на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску и општу књижевност. Дописни члан Српске академије наука и уметности постаје 1983. године, а редовни…