Таласање са Миљацке

Најава Александра Вучића да ће са владом присуствовати обележавању Дана Републике Српске 9. јануара узбуркала је политичку чаршију Сарајева као да он тамо не долази као српски премијер са члановима кабинета, него, у најмању руку, као командир какве Шешељеве паравојне формације. И који ће након одржаног говора у Бањалуци кренути пут Пала да бомбардује Сарајево. Оно, руку на срце, нечег сличног у ратна времена јесте било, али Вучић је из те приче давно дезертирао. И због тога није јасно чему толико ибрећење босанских политичара због протоколарне посете легитимних власти Србије поводом јубилеја легитимног ентитета државе Босне и Херцеговине, између осталог, признатог чувеним Дејтоном коме је и Србија гарант.

Суштински греше босански политичари и аналитичари што дижу галаму и муте Миљацку пребацивањем да је та Вучићева одлука „срамна“ и „најјнечаснији политички чин“.
Као што сам убеђен да ће се овдашње „патријоте“ ухватити најпогрешније могуће реченице: а није им сметало кад је ишао у Сребреницу?

Кључ је растурио Југославију, насилне, неприродне и неискрене симетрије и уступци и данас рашивају регион, тако да би Вучићева посета Сребреници без одласка у Бањалука била много мање искреније него што ће бити сада. Балканска производња „већих католика од Папе“ не води ничему и зато је најприродније признати да српске власти морају уважавати жртве злочина почињених у име нашег народа, али због тога се не смеју правити да су им тамошњи Срби страно ткиво.
И зато, путуј игумане и не брини за џамију!